Nastup za reprezentaciju je ispunjenje mojih snova

Najslađe selo u našoj opštini i u Vojvodini, Crvenka, nije poznata samo po prehrambenoj industriji. Prekaljeni poznavaoci sporta, sa akcentom na rukomet, znaju kakvu tradiciju i ugled poseduje crvenačka škola rukometa. Veliki broj reprezentativaca i reprezentativki ponikao je upravo u ovoj sredini.Jedna od njih jeste i Jovana Jovović, najmlađa debitantkinja reprezentacije Srbije i učesnica poslednjeg Svetskog prvenstva, održanog prošle godine. Jovovićeva je za naš portal iznela svoje impresije o dosadašnjem reprezentativnom saldu, ali i o svojim počecima i kako je došlo do toga da se opredeli baš za rukomet.

Kao i uvek u životu, uvek je najbolje krenuti iz početka, te nam reci nešto više o tvojim rukometnim počecima i kako je došlo do toga da se opredeliš baš za rukomet?

„Svoju rukometnu karijeru započela sam u dobro poznatom rukometnom klubu „Laki“ iz Crvenke, pod trenerskom palicom profesora Milorada Lajića i Zorana Lovrea. Bila sam željna rada i imala sam veliku volju da naučim što više i da napredujem u svakom segmentu igre. Sve mi je to tada bilo pruženo i neizmerno sam zahvalna na svemu tome. Nikada neću zaboraviti gde sam napravila svoje rukometne korake i uvek mi je čast da pričam na tu temu.“

Profesionalno bavljenje rukometom iziskuje, kao i u svakom drugom sportu, veliko odricanje. Kako uspevaš da uskladiš svoj profesionalni i privatni deo života?

„Kada sam sa 15 godina otišla u inostranstvo, ja sam otprilike znala šta me čeka i da neće biti nimalo lako i da će postojati mnoga odricanja kako bi došla do cilja. Od malena sanjam da budem najbolja u ovome što radim, kako na klupskom tako i na reprezentativnom nivou i, samim tim, to mi olakšava put ka tome. Nemam problem da uskladim privatni život saprofesionalnim jer ja većinu dana provodim u hali iteretani i zaista uživam u tome. Ovo je ono što mene ispunjava i što me čini srećnom.“

Kada je reč o pomenutom privatnom životu, na koji način provodiš slobodno vreme i šta je ono što te ispunjava kada su hobiji u pitanju?

„Kada imam malo slobodnog vremena, volim da ga provedem sa društvom i ljudima koje volim. Trenutno živim u jednom od najlepših gradova u Evropi, Budimpešti, gde svaki slobodan dan može da se iskoristi na najbolji mogući način. Trudim se da uživam ovde, jer ovaj grad stvarno daje sve uslove za lep život i dobro provedeno vreme.“

Pre tri godine postala si najmlađa debitantkinja u istoriji naše reprezentacije. Kakav je osećaj bio kada si saznala da ćeš biti deo reprezentativnog karavana?

„Iskrena da budem, u tom trenutku nisam očekivala poziv selektora. Kada sam videla da se nalazim na spisku putnika za Svetsko prvenstvo, moja sreća je bila neizmerna. Tada sam prvi put osetila da sve ovo što radim i čega se odričem počinje da se isplaćuje i da dolazi na svoje. To je ono za šta svaki sportista živi, da brani boje svoje države. Naravno da mi je pored toga bilo drago što sam oborila neke rekorde i što sam postala najmlađa debitantkinja, ali veliku zahvalnost dugujem tadašnjem selektoru Ljubomiru Obradoviću , jer je on tada pratio moj napredak i razvoj i osetio je da mogu da budem deo cele te priče sa svega 17 godina.“

Na prošlogodišnjem Prvenstvu sveta Srbija je zauzela 12. mesto. Da li ste mogle da ostvarite bolji plasman ili je ovo, pak, sasvim korektan rezultat?

Smatram da smo, na čelu sa celim stručnim štabom, odradile odličan posao u Španiji. Došle smo u jednom mladom sastavu, sa dosta debitantkinja i sa periodom od samo 10 dana da se pripremimo za prvenstvo. Moje lično mišljenje je da smo ostvarile i više od očekivanog, ali nažalost sistem takmičenja je takav da smo na kraju zauzele 12. mesto, a nekad su se sa četiri pobede mogla igrati polufinala. Na nama je da dalje radimo, a ubeđena sam da naš rukomet tek očekuju velike stvari u budućnosti.“

Odrasla si u Crvenki. Kakva su tvoja sećanja na taj period i da li i dan-danas imaš kontakt sa svojim rodnim mestom?

„Uvek sa posebnom emocijom idem svojoj kući, u Crvenku. Mnogo sam ponosna na mesto odakle dolazim i gde sam provela veći deo svog detinjstva. Trudim se da održavam kontakt sa što više prijatelja, ali to i nije tako lako, s obzirom da sam ja već pet godina u inostranstvu i da naši životni putevi idu u suprotnim smerovima. Nikome ništa ne zameram, mnogi ljudi iz moje Crvenke mi pružaju veliku podršku u ovome što radim i čestitaju mi na svakom ostvarenom uspehu i mislim da je to najvažnije od svega. Želim ovom prilikom da im se zahvalim na tome i nadam se da ću ih učiniti ponosnima kroz moju karijeru. Veliki pozdrav za sve ljubitelje sporta u opštini Kula.

Đ.Bojanić