„Lipar“ startovao sa pripremama, „Crvenka“ treća u Beogradu
23. januar 2023.
„Hajduk“ počinje pripreme, „Polet“ uspešan na gostovanju
24. januar 2023.
Fudbal, kao najvažnija sporedna stvar na svetu, spaja ljude svih vera, nacija i drugih opredeljenja i kategorija. Jedan lokalni primer dokazuje da fudbal spaja i ljude svih godina, kao i to da su godine samo broj koje su sporedne pred voljnim momentom. Već nekoliko decenija desetak upornih Kuljana svake nedelje igra fudbal, i to je tradicija koja nije poklekla pod bremenom vremena, obaveza i višestruko ubrzanog tempa života. Jedan od inicijatora ovog fudbalskog nadmetanja i druženja jeste Zoran Rašković, koji, i pored svojih trenerskih obaveza u karateu, stiže da ispuni svoju dužnost u vidu ljubavi prema fudbalskoj igri i prijateljstvu. Rašković je rekao da ova priča traje nekoliko decenija i da fizička aktivnost, smeh i druženje zajedno predstavljaju najbolji mogući lek za svakog čoveka.
„Ova priča je počela iz nekog privatnog druženja, a prve fudbalske partije odigrane su 1980. godine u Mašinskoj školi. Igrali smo tamo, zatim u Petefi školi, jedno deset godina smo išli u Kucuru i Savino selo, a ovde smo već jedno petnaest godina. Ako vam kažem da je prosek godina 65, to je opet podatak koji nešto govori. Igramo subotom, ovde imamo korektne uslove i iskoristio bih ovu priliku da se zahvalim direktorki škole što nam je izašla u susret da koristimo ovaj termin. Okuplja nas ljubav prema fudbalu i sportu, a imamo i čoveka koji svake subote već dvadeset godina dolazi iz Novog sada, te je onda jasno kolika je to ljubav i želja prema fudbalu i sportom uopšte u pitanju. Igramo dva puta po pola sata, sa pauzom od 5-10 minuta, ali obavezno pre fudbala oribamo ovu salu, jer prašina koja se nakupi zna da izazove ozbiljne povrede. Nije bitno ko će pobediti, već je bitno da se družimo i da čuvamo to prijateljstvo. Ovih sat vremena što provedemo ovde mnogo znače za zdravlje i nijedan lek ne može ovo da zameni. Nije to samo fudbal, to je i smeh, druženje i šala, nekad zna da bude i svađe, ali sve se na kraju završi kako treba“.
Zoran Jauković je Kuljanin koji već dvadeset godina živi u Novom Sadu. Ipak, ni udaljenost u kilometrima ne sprečava da ga da dođe u rodni grad i da posveti svoje vreme fudbalu i prijateljstvu. Takođe, Jauković izražava žaljenje što na terenima nema onoliko dece koliko ih je bilo u proteklim decenijama:
„Pošto ja živim u Novom Sadu već dvadeset godina, dolazim do Kule kako bi ispoštovao ovaj termin i ove ljude. Moj glavni pokretač je ljubav prema fudbalu i ništa drugo. Borba je uvek prisutna i uvek postoji kada je fudbal u pitanju, ali je drugarstvo mnogo bitnije i mi se družimo i van fudbala. Idemo zajedno na proslave i rođendane, a baš posle ovog termina idemo kod jednog od naših igrača, Zdravka Vujića, koji je postao deda po treći put. Problemi postoje, a to je pre svega brojnost, jer, kad se neko od ovih ljudi povredi, uvek fali jedan igrač, kog nema šanse da nađemo. Mi svi imamo u rasponu od 50 do 70 godina i teško je naći zamene, za razliku od nekih drugih vremena, kada su tereni bili prepuni igrača.“
Najstariji član ove jedinstvene fudbalske družine jeste Milojko-Mićo Bogdanović, čovek koji je ostavio traga u fudbalskom životu kulske opštine. Bogdanović kaže da njemu veoma lično znače ovi fudbalski dvoboji, s obzirom da fudbal najbolje spaja ljude i stvara prijateljstva za čitav život:
„Meni veoma znači ovaj termin, s obzirom da sam nedavno napunio 70 godina i s obzirom da sam se u životu bavio fudbalom, nastavio sam sa ovim sportom da se bavim zahvaljujući ovom terminu. Ovo društvo je sigurno 15-20 godina u kontinuitetu zajedno i planiramo da i dalje igramo dokle god nam zdravlje dozvoljava. Ja sam se bavio fudbalom, kako igrački, tako i kao trener, a kada sam otišao u penziju, rekreativno sam se aktivirao, kako bi popunio prazninu u životu i kako bi održavao svoju kondiciju i svoje zdravlje u normalnim okvirima“.
Prema dostupnim podacima, najstariji fudbaler u profesionalnim vodama je Japanac Kazujoši Miura, koji u 56. godini profesionalno nastupa za ekipu Jokohama. Ipak, gledajući po godinama, Miura bi u ovoj družini bio jedan od mlađih članova. Na kraju, poruka ovih ljudi je jedna i jedinstvena: svi su dobrodošli, bez obzira na godina, potrebna je samo volja i ljubav prema fudbalu i druženju. A, možda, jednog dana, i Kazujoši Miura dođe. Nikad se ne zna, a čuda su uvek moguća. Do tada, neka zdravlje i sreća prate ove fudbalske znalce, koji svojim primerom daju veoma vredne lekcije. Igraj fudbal, budi srećan.
Izvor: Q-media
